moje_mesto_za_beg

 Znam,mnogi ce mi reci da sam luda,ali iskreno...nije me briga.Imala bih hiljadu stvari o kojima bih mogla da pisem,hiljadu nacina da se dokazem kako mi nije nista.Istina je,umem da cutim.Volim da cutim.Volim da ne znaju sta mi se desava u zivotu,sve dok me ne preplave osecanja.Verujem da se svako od nas na sebi svojstven nacin nosi sa situacijama koje mu zivot i dani nanesu.Ja sa svojima i dalje ne znam kako da se nosim.

Krenula sam u ovu godinu sa nadom da ce mozda biti bolja nego prosla.Za sada,ne nije.Recice mi,ne..govore mi i govorili su mi:"Pusti sve to,ne treba da te zanima.Nek' ide na dusu njima..." Ali,islo je na dusu jedino meni.Jedina muka proslih meseci bila ja kako se izboriti ne sa ljudima,nego sa sobom.Na kraju,cini se gore je biti sa sobom i boriti se sa sobom nego sa ljudima.Ponekad se cak i iznenadim od sopstvenih postupaka,zaprepastim samu sebe...jos jedan u nizu dokaza da niko nikad ne upozna druge u potpunosti,a ni sebe. 

Necu vise da lazem.Volela sam ga.Ponekad mi se cinilo da ga volim vise od sebe.I znam da,ma sta god ljudi pricali,voleo me je.Deca smo.Nismo jos uvek bili osobe,spremne da stoje iza svojih postupaka.Kazu da kad ponos dodje po svoje,tu ljubav kofere pakuje.Kazu isto tako da se samo jednom pravo,i istinski voli i ljubi.Ja u to ne verujem.Vise ne.Verujem da postoji osoba koja ce vam obeleziti na neki nacin zivot.Bilo to u dobrom ili mozda losem smislu.Isto tako verujem da ce svako od nas nekada nekome nesto znaciti.

Znam,moji roditelji su se voleli.I bili su srecni.Ali isto tako,oni nisu bili jedno drugome prva ljubav.Svako je pre njih imao bar po jednu tinejdzersku ljubav,svako je od njih bio povredjen,plakao,voleo,patio...A na kraju,opet su bili srecni.I sada,posmatrajuci svog oca onako izgubljenog,sada vec samog,ne znam sta bih rekla.Da li uopste treba verovati u ljubav?U one reci koje svi izgovaraju pred Bogom:"I u dobru i u zlu,dok nas smrt ne rastavi."

Volela sam ga.Ne znam,mozda ga i sad volim.Ali u sustini,to vise nije ni vazno.Dodjete do onog trenutka kada vam se putevi razilaze,svako krece na svoju stranu.Nadate se,da cete,kada se okrenete ugledati ga kako vas prati.Ali ga nema...I krecemo opet sve ispocetka.Mozda se opet nekada,sta znam ,zadesimo u istoj prilici.Mozda tada budemo pametniji.Mozda i ne.Mozda bude bolje,a moze biti i da ne bude nicega...

Jednostavno zelim da bude srecan..Da bar neko bude srecan.I sebi zelim sve najbolje,tacno je.Ali zelim i njemu.Posle svih stvari koje su se izdesavale,posle svih ruznih reci,verbalnih sukoba i ostalih gluposti koje su nas sve okruzivale proteklih meseci..

Desavace se da neko mozda i ako procita protumaci pogresno neke stvari,ali nije vazno,sada vec sve ide svojim tokom.Bez osudjivanja,prebacivanja,prepirki i svadja...Pa,ko razume shvatice.Jer ovo je moj poslednji tekst o tebi.

 "Proslo je vec neko vreme,zasto jednostavno ne nastavis sa svojim zivotom? I onako vise ne zivis ovde,a ja cu morati da budem ovde jos godinu i sest meseci.Svaki put si mi govorila kako te vise nije briga da li smo on i ja zajedno,a prodje neko vreme i ti se opet vracas na staro.Sta sad nije u redu?"

Oh molim te Boze,samo neka ne napravi onaj njen nabusiti pokret,kunem se zadavicu je ako se jos jednom bude usudila da me pogleda tako nadmeno.Kunem se,ovde cu da je zadavim pred njima,ne zanima me neka rade sta hoce....

"Lepo sam ti rekla da prestanes sa tim.Svakog puta kada dodjem iz Skoplja,ti devojko pricas drugu pricu.Svakog Bozijeg puta.Zanima te sta si uradila? Pa recimo to da si otisla sa mojim deckom.Eto to si uradila,jebe se tebi za sve ostale." ...a pored toga si mu napunila glavu pricama o meni,sestru si prodala za decka.Ej,to se cak ni drugaricama  ne radi,to nije okej,to nije na mestu.

Cinjenica da on i ja nismo vise zajedno i cinjenicu da on ima devojku drugu,da mogu da prihvatim,ali cinjenicu da mu je ta devojka moja sestra je ...recimo nesto sto necu da prihvatim ni za milion godina.Stvar je tome da,ljudi to rade iz pogresnih razloga.On to naziva ponosom,ali ne to nije ponos.To je vise inat,a inat nikad nikome dobar drug nije bio,pa nece ni njemu,

Smejali su mi se kada sam im govorila neke stvari.Pravili su me ludom kada sam im pricala sta ce sve da se desi i kakve ce posledice njihovi postupci imati.Ne,vise se nevrti stvar oko toga kako se ja osecam,ovde stvari postaju mnoogooo komplikovanije nego sto su bile ranije.Pa,imala je priliku da posvadja moje i njene roditelje,bolje reci njenu majku i mog oca,a takve se stvari ne rade,ne.

Samo sam htela da joj vrisnem:"Hoces da znas sta si mi uradila?Zbog tebe sam jebenih 9 meseci zivela kao duh.Nisam gledala kuda idem i sta radim.Sklanjala sam se iz ovog Leskovca,trudeci se da ne poludim,provodila vreme u opijanju i svemu onome sto nisam zelela da radim.Plakala sam na keju kad je bila Rostiljiada i ti si sedela pored mene.Umesto reci utehe sta sam dobila -reci da sam samo bila jos jedna u nizu,da me nikad nije ni voleo i da sam bila sam masina za novac i seks.Eto sta sam dobila.A zasto?Zato sto si ti,plavusice,sve to lepo pakovala i pricala meni,gledajuci me kako ti se jadam u nadi da ces me razumeti i reci koju utesnu rec.A ti si ,samo ono sto je bilo laz i neke stvari koje si nacula od drugih pricala i prepricavala tamo gde nije trebalo,da bi ti bila srecna.Zanima me da li je vredelo? Da li se isplatilo? Da li te on ceni sad kao sto mene nije? Da li mislis da ce te voleti doveka? Pa ja mislim da,onaj ko je u stanju da nekome uradi sve ono sto je on meni radio,nije u stanju da voli.Znam kako to izgleda "zabranjena ljubav" i ta sranja jer sam i ja to prosla...cisto za informaciju,to brzo pukne.Pa nekog uvek na kraju boli dupe,a to ovog puta sigurno neces biti ti." 

A umesto toga,samo sam je posmatrala.Da,njeni teatralini porkreti koji me proganjaju u snu,njeno lice koje kao da mi se svakim pokretom podsmeva.A bile smo sestre,vise nego to.Prosto ne znam sta se desilo.Ne znam kako mi je sve to promaklo.Izgubilo se to,sve ono ...ranije sto je bilo nekad.Ne osecam vise tu bliskost,ali nisam ja kriva,ne.Koliko god pokusavali da me okrive,zao mi je,ali nece vam poci za rukom.Za takve stvari treba dvoje,a ne jedan.

Zacudo,u poslednje vreme su se stvari desvale spontano i veoma brzo.Cini mi se da sam pocela da radim na dugme.Vise se iskljucujem iz svega toga nego li sto se ukljucujem.Pa ,cini mi se dobro.I onda se samo desilo.Prestala sam da osecam bilo sta,prestala sam da imam te kosmare koji su me proganjali.Pa cini mi se da je bilo vreme.Dosta je proslo od tad,dosta je proslo od svega toga...Da li mi je jos uvek stalo? Ne,cini mi se da sve polako pocinje da nalazi svoje mesto.

Posmatram slike na drustveno korisnoj mrezi facebook-u.Da,dolazim do zakljucka da se ljudi tu vec dele na dve vrste-oni koji su srecni sada i oni koju su nekada bili na njihovom mestu.

Posmatram njihova lica,njihove komentare,postvaljene postove...Svako je bio tu,ponekad na njihovom mestu.Da li to znaci da ce se njihove ljubavi zavrsiti isto kao i nase? Da li to znaci da cemo mozda i mi naci nase ljubavi? Pa,ko zna...

Imam sve vreme ovoga sveta da to saznam.Nekima je to samo nacin da ispune vreme,nekima da ostanu u kontaktu sa osobama koje su im drage,ali su daleko i sve tako ide u krug.Zato i on ima svoju namenu.

Volela sam ga,ne mogu da kazem da nisam.Mogla sam mozda i donekle da podnesem cinjenicu da je nastavio dalje.Ali na taj nacin,nisam...Neke su se stvari u medjuvremenu izdesavale.Da li je coveku doslo do mozga da radi pogresnu stvari ili je to opet samo jos jedan cin u predstavi gde ja dobijem ulogu glavnog klovna nisam jos uvek sigurna.Ipak nagrade uvek dolaze na kraju.

Pocela sam samoj sebi da budem naporna.Previse vremena posvecujem proslosti.Cini mi se da mi dani lete.A znam da ne mogu da ih vratim.A protracim ih upravo na taj nacin,razmisljajuci o tome sta je bilo,a ne o onome sto se sada desava i onome sto tek treba da se desi...Previse depresije i sivila,pretpostavljam.

Cesto se zacuju komentari,oni koji te nateraju da ti se cela utroba preokene i da u ustima ponovo osetis ukus svih obroka tog dana -"A jesu li jos..?" O,Boze,zasto mi je uopste i stalo?Zasto? Da,mogla sam da se svetim.Da,mogla sam da cutim samo.Da,mogla sam da se pravim luda i zadovoljim se onime sto sam imala.Ali nije mi bilo dovoljno.Muce me slutnje,mogucnosti,sta moze da se desi,sta je sve bilo ili sta se desava.

Upravo sam pomislila da ce sve to prestati.I prestane,ali samo na trenutke...Ja se nadam da ce jednom prestati za navek.Da ce opet biti sve u redu.Ali vise necu dozvoliti da mi stoje iza ledja,nego cu ledja cuvati od svih.Sama sebi.Kad vec uvidis cinjenicu da nikome ne mozes da verujes do te mere,cujes da taj isti za tebe prica najgore moguce stvari i iznosi tvoj "prljavi ves" pred osobama pred kojima ne bi to smela ni da pomene...Neee,sve ce to narod pozlatiti. 

Tako to ide i tako uvek ce biti.Ali da,tu je i ona.Jedina stvar koje ume da me ispuni do poslednje tacke u telu.Jedina stvar zbog koje mi se cini da vredi ostati ovde.Osecaj lopte u ruci,klici  i povici sa tribina,kosevi,odbrana,napad,izlizane patike, modrice i povrede...sve je to jedan sastavni deo -to je lepota,to daje car.

Nisam volela lopte.Bile su mi strane u pocetku.Sada,ne mogu da zamislim zivot bez njih.Zakoracis u svlacionicu,zacuje se pesma saigracica,osmesi i istinska sreca jer zapravo i ocekuju tebe,vole tebe i zele tebe tu,pored njih.To je u stvari druga porodica.Ne znam,mozda zato sto smo mlade i zato sto igramo ne za novac,vec igramo srcem.mozda zato i jeste sve sada tako lepo i bajno.Mozda ce se sve to promeniti.Ali ne mogu vise da se bavim time sta ce biti ili sta je bilo.Lepo je sad,i da sada mi uzasno nedostaju.

Guranje po busevima,utorak i sreda kada penzioneri imaju slobodne voznje...Trcanje i psovke kada pokusavam da izadjem iz busa.Brzo presvlacenje i obavezno stizanje na vreme. Osmeh :"Cekamo tee." Cekaju me.Znam da me cekaju.Pokazale su mi da su one ,te koje ,zasluzuju postovanje.Covece,devojke poznajem samo par meseci,a osecam se kao da su mi sestre.Cak mogu reci i da ih volim,i to ne samo cisto da se opise osecaj udobnosti koji mi stvaraju i to sto i oni meni govore da me vole.Ne.Zaista ih volim,ispunjavaju me i cine da moj svet izgleda mnogo lepse i bolje nego sto je izgledao do sad..

Iskreno,ruku na srce,volela bih da to nikad ne prestane.Da se nikad ne zavrsi.Jer,cini mi se da sam napokon nasla mesto gde zaista,onako istinski pripadam.

 Da li ste se ikada zapitali sta je u stvari prava sreca? Da li ste sigurni da ste je ikad i okusili? Svi mislimo da nas neke stvari cine srecnima,da nas ljudi koji nas okruzuju cine srecnima,trenutna veza koja nas ispunjava na momente ali nam vise donosi glavobolje nego osmeha...

Jedina stvar koja nas cini srecnima je porodica.Desava se svima,moram da priznam i meni se desvalo da je dugo ignorisem,pravim se da mogu proci mnogo toga sama,ali jedini koji su uvek ostajali bili su oni.

Jeste,odrastala sam samo sa jednim roditeljem.Nekako mi se cak i vremenom to cinilo normalnim.Mada,svaki put kada bih upoznala nekoga sa situacijom slicnom mojoj,uvek sam ga posmatrala kao da mu nesto fali.A onda se zapitam-da li drugi ljudi tako posmatraju mene?

Mozda je i istina,mozda mi i zaista nesto fali.Ali to nije jos jedan roditelj,jer moj se otac potrudio da popuni i ono upraznjeno mesto.Cini mi se sad vec,kao sasvim prirodna stvar.

Upravo sam zavrisla citanje knjige "Dar" ,autorke romana "P.S.Volim te".Cini mi se da polako pocinjem da cenim neke stvari vise.U stvari, to i nisu stvari,vec ljudi.Prvo,cini mi se ,neko treba dobro da te prodrma da bi shvatio sta se desava oko tebe.Zato i volim da citam knjge koje nemaju srecne krajeve. Ova definitivno nije imala,a cini mi se da ni moja nece imati...

Cinjenica,da sa 18 ,sada vec skoro 19 godina,mozes da prodjes toliko toga,a da u neku ruku ostanes normalan je danas zapanjujuca.Posmatram svoje vrsnjake.Da,svako od nas ima svoju pricu.Ispod tih osmeha u skoli,markirane ili jeftne garderobe ne mozes da znas sta se desava dok ti neko ne otovri dusu ili se jednostavno zateknes u prilici da vidi svojim ocima i cujes rodjenim usima.

Secam se kakva sam bila,ne odavno ,do skora...I cini mi se da mogu biti drugacija,potpuno nova osoba.Mislila sam da ce me to sto sam ofarbala smedju kosu i osisala je,mozda promeniti.Da ce me promeniti to sto sam se preselila u drugu drzavu,sto sam otisla od ljudi sa kojima sam odrasla ne zato sto sam trebala,nego zato sto sam tako sama odlucila...privlacilo me je to.A sada...pa tako je kako je.Menjajuci fizicki izgled ne mozes da promenis ko si u stvari.I onda shvatis ko si i da ne mozes uciti ljude na stvari koje ne nose u sebi.

I onda se okrenes onima koji su uvek bili tu,koji ce uvek biti tu i za koje znas da nikad nikad nece otici..I nasmesis se,jer znas da ce samo oni i uvek samo oni biti tu za tebe.

 Ustvari je pocelo mnogo ranije nego sto su tvrdili.Pocelo je mnogo pre nego sto je iko mogo da sluti.Onda kada mi takve stvari nisu ni padale na pamet."Kako mozes da posumnjas u to? Kako to uopste moze da ti padne na pamet?" 

I onda stanem i zapitam se -da li sam ja toliko postala opsednuta time da pocinjem i da umisljam takve stvari?Da li zaista moja ljubomora i posesivnost idu do te granice da vise ne razlikujem sta je normalno, i sta bi trebalo da bude okej,a sta ne?

Na kraju se uvek ispostavi isto...osecaj me nikad nije prevario.Samo sam ga jednostavno potiskivala pod uticajem drugih ljudi,nisam dozvoljavala  sebi taj luksuz da stvari prihvatim onakvim kakve su.Nadala sam se da ce mozda biti drugacije nego sto jeste,da ljudi to sto mi pricaju samo pricaju jer su ljubomorni.Ali ako ti jednu istu pricu potvrdi vise od 15 ljudi,onda mora da je istina.

Ljudi su danas prestali da cene prave stvari.Bitano im je samo njihovo dupe i bitna su im samo njihova osecanja i ono sto oni misle.Svi bi na kraju krajeva zeleli da imaju ortake s kojima mogu da pijance do zore,da izadju u klub i nahvataju par "riba" za kojima ludi ceo grad.Da izadju ispred istog tog kluba i popuse koju cigaretu uz neki opusteni razgovor ili komentarisanje "jesi video kako me je odmerila? mozda bih trebao da joj pridjem.." 

Sve bi mi da imamo drugarice koje ce uvek biti tu za nas,sminkanje,oblacenje subotom uvece za diskoteku,navise potpetice,najjkraca suknja i svi pogledi uprti u nas...ali sa osiguranjem da ti nece ukrasti decka cim nesto krene naopako,da te nece popljuvati ako si ti srecna vec ce uzivati zajedno sa tobom,plakace zajedno sa tobom...

Budimo iskreni,danas se to tesko nalazi.Danas su prijateljstva,ako ih uopste mozes tako nazvati,prolazna...

Zajedno smo i druzimo se samo onda dok nam je lepo,ili dok traje ta srednja skola,a posle...

Da li se mi uopste poznajemo?

Tako biva sa svima.Znam,neki ce me mrzeti do kraja zivota.Dugo sam se trudila da ispravljam ono sto uopste nije bilo ni pogresno.Mozda je tako bilo sudjeno da bude.Nekima jednostavno ne odgovaras,ma koliko se trudio.Budes im samo usputna stanica.Ali verovatno je i meni neko bio samo usputna stanica,a da ja toga nisam ni bila svesna...ono uvek tako biva.Ne kazu dzabe,sve zivot vrati. 

Jedino sto mi nije jasno,kako ljubi posle svega toga mogu da budu toliko bezdusni? Ne umeju da cuvaju ono sto imaju,jednostavno ne umeju.Misle da sve pada sa neba,da mogu da imaju ceo svet na dlanu.Istina je,mogu da imaju ali nikome ne dolazi samo,nesto moras i da das,kako bi nesto dobio.

Danas,ti isti ljudi vise i ne pitaju kako si.Danas,ti isti ljudi i pored svih jebenih stvari koje si ucinio za njih zeleci samo njihovu blizinu i ne mare za tebe.Cuju da si u bolnici,a sta urade? Nasmeju se.

Ne, ne okrenu telefon da pitaju kako si ,vec odu sa tebi bliskom osobom.Da osecaju se prozvanima,ali to ne znaci da je ovde potrebno napraviti listu imena kako bi se prepoznali.Svako ko ima i malo ponosa zna ce o cemu se radi.

Ponos i inat,covekovi su najveci neprijatelji.Sprecavaju te da budes srecan,sprecavaju te da radis ono sto upravo i zelis...tako to uvek biva.

Ovog puta,sama sam sebi nanela boli.I tako je bolje,ali ignorisem to.Jer ovaj bol je nicim izazvan,a bol nicim izazvan me ne zanima.Ljudi treba da stoje iza onoga sto rade...neke ce se stvari saznati vremenom.Neke nece.Bolje je tako.Da samo cute tamo,zakopane duboko.Da samo te dve osobe znaju i niko vise.Bilo bi jos polomljenih parcica srca i polomljenih mozda kostiju..nikad ne znas.Zato je i ono sto se upravo desava mozda i najbolja stvar koja se ikad desila.Tisina.

 Kada potpuno verujete osobi,bez ikakve sumnje dobicete jedan od dva rezultata..Osobu zivota...ili...Lekciju zivota..Kada ti zivot stvori hiljadu razloga za plakanje,pokazi mu da imas hiljadu razloga za osmeh. Brini se vise za svoju savest,nego za svoj ugled..jer savest je ono sto ti zaista jesi,a ugled je ono sto drugi misle o tebi..a ono sto drugi misle o tebi..to je njihov problem...Sledi svoj san,ma koliko on bio dalek i neostvaren,jer snovi ponekad umiru kao ljudi,a znace vise od zivota. Ne dozvoli da ti ga sruse drugi ni kada sve bude beznadezno! Mozda ce vec sutra biti kasno da ga sanjas..Odavno ne marim za tudje komentare i misljenja,ne dotice me zloba ljubomornih ljudi. Zivim onako kako se meni svidja uz ljude koji me vole i postuju. Ostali neka misle sta hoce,i ja imam svoje misljenje o njima .Sve se u zivotu desava iz nekog razloga i ko zna zasto je to dobro,a ja verujem u dobro i da se dobro dobrim vraca...Ne zalim za ucinjenim ili neucinjenim koracima,jer svaki je korak koracan Srcem...I verujem da sve dodje na svoje i to bas onda kad to sudbina zeli..Ljubav,osmeh,lepe reci...sve je jako povoljno,ne kosta puno...a ko je nadaren tim bogatstvom,treba da daje nesebicno...nekome ce znaciti...Iako je kisa,ponesi vedrinu u ocima,nesto umiljatih prstica u dzepovima i kroz nezne reci i dobrotu iskazi ono sto u stvari i jesi...Potapsi zivot po ramenu...i Zivi.

Nikada nemojte brinuti sta drugi misle o vama,bitno je ono sto vi mislite o sebi...ono sto oni misle je njihov i samo njihov problem,a vi ne gubite vreme na tudje probleme...pa zar nam nije dosta svojih?!Zivot je zаistа jаko tezаk. Ako ne izgledаte dobro,muskаrci nisu ljubаzni s vаmа. Ako izgledаte dobro,ondа zene nisu...Ne mozes udovoljiti svima.

Pre nego sto pocnes suditi o meni i mom zivotu,obuj moje cipele i idi mojim putem! Prodji ulice,brdа i doline! Oseti bol i srecu! Prodji godine kroz koje jа prolаzim,pаdni preko svаkog kаmenа koji se meni nаsаo nа putu! Ustаni uvek ponovno i idi istim putem,kаo sto i jа rаdim! I tek mi ondа mozes suditi!U redu je sto je danas sve kao i juce,ali mi je krivo sto ce i sutra biti sve kao i danas .Moj ceo zivot je iz nekih zakrpa...Sve nesto na sitno,na kratko i pomalo. To nije ono...ali,sta mogu...neki zivot ipak jeste. Godine prodju i svaka zena skrpi neki zivot...Ima tu svacega...Al ima,Boga mi,i lepih komada! Malo je zivota bez savova i zakrpa...Ne moze! Covek je proklet! On bi hteo i dugo da zivi i da mu bude lepo. E,a to je malo teze. Ne moze! Moze dugo,ali iz parcica..

Bolje je ponekad pricati malo ali znati sta reci,nego mnogo a iza sebe ostaviti samo prazninu.

Mozda se nikada necemo sresti. Svi mi koji smo se jednom rastali.

Ali delic sunca sto smo jedni drugima dali,niko nam nikad ne moze oduzeti... 

Ako vas neko ikada bude upitao...sta ona sakuplja? Recite svima,osmehe i radost jer bitke ona vodi sama i niko joj ne moze pomoci..ionako se sve odvijaju u njenoj dusi..ali joj podarite osmeh kao ohrabrenje da ce nekada proci...

Ja sam ja i necu da potcinim svoj ukus jednodusnom sudu covecanstva...Ako ne volim neku stvar,ne volim je,to je sve...ne vidim nikakav razlog da se pretvaram da volim nesto samo zato sto vecina voli ili se pretvara da voli..necu da uradim nesto samo zato sto svi to ocekuju od mene,vec samo onda kada ja to ocekujem od same sebe..ne trazim da me volite ali cu vas zamoliti da postujete moje odluke jer ja postujem VASE..svet je dovoljno veliki za sve i u svakom uglu ima jedno mesto za svacije srce...

Jel se secate kad smo bili mali. Pa kad se zamagle stakla na autu pa crtamo po njima. I onda tata kaze: “Nemoj pisati,ostace tragovi!“ E sad bi nam puno vise znacilo da kazu: “Nemoj voleti. Znas sta se dogadja. Samo se seti zamagljenog prozora. 

Sve je tako jednostavno,lepo i beskrajno. Najvece vrednosti sveta su naj jednostavnije stvari naseg zivota,samo sto ih covek vremenom zaboravlja i cini dalekim,zadovoljstvo i lepota se kriju u sitnicama,samo sto odrasli to zaboravljaju i u tom naletu zelja,uvek se pojavi neka sledeca. A oni u silnoj jurnjavi za zivotom,zaboravljaju kako se zivi. SRECU CINE SITNICE. Ne zabavljajte srce brojkama,nego se igrajte cudima i verujte u jednostavnosti i lepoti zivota! 

Zelim svima...MIR jer njime sve zapocinje,LJUBAV jer daje smisao ne savrsenom svetu,PRIJATELJSTVO jer ostaje i kada nicega drugog nema,TOLERANCIJU jer nismo svi isti,SMEH jer leci bolesti,SITNICE jer se u njima krije sreca i SNOVE jer se mogu ostvariti... 

..Nije vazno sto ni ti,kao ni svi ostali,to ne mozes da razumes...Ne umes mene da razumes,ja uvek znam sta hocu,a jos bolje sta necu.

Nemam mnogo,ali ono sto imam cini me sretnom. Na one koji me pokusavaju slomiti sitnim pakostima vise se ne obazirem,nisu vredni da na njih trosim svoje misli. Moj dan pocinje i zavrsava se osmehom. Ne trujem sebe zlobom,vec uzivam u malim ljudskim radostima. Umem da volim i ne stidim se da to pokazem,umem da se radujem tudjoj sreci od srca,ali razumem i tudje tuge. Hvala zivote za sve sto si mi dao,a za ono sto si uzeo,PREZIVELA SAM! 

Pali svece,koristi lepe stolnjake,oblaci se lepo. Nista ne cuvaj za specijalne prilike. Uvek je danas ta specijalna prilika!

Vase vreme je ograniceno. Stoga,nemojte ga protraciti tako sto cete ziveti tudji zivot. Nemojte upasti u zamku i ziveti sa misljenjem drugih ljudi. Ne dozvolite da buka stavova i misljenja drugih potisne vas unutarnji glas. I najvaznije,imajte hrabrosti da sledite svoje srce i svoju intuiciju. Oni vec nekako znaju sta zelite postati. Sve ostalo je sporedno

Znam da me je ponekad tesko razumeti,znam da me je ponekad tesko podnositi,znam da me ponekad istina odvuce u zaborav i znam da ovakva kakva jesam ne pripadam ovom svetu..ali sta cu..ovde sam i ne mogu i ne zelim nazad..IDEM DALJE I SAMO NAPRED..ko zna sta je iza tog ugla zivota,mozda bas jos NEKO kao JA 

‎...I bice jos...Pogresnih izbora...Ali,jedno je najvaznije...Sebi sam dovoljna...I na sebe ponosna...Jedinstvena...Tvrdog

lava...Svoja...Kazu posebna..i trudicu se da ostnem upravo takva.

 ..bila sam poprilicno revoltirana cinjenicom da se moram pomeriti iz svoje oaze mira. Volim ja ovaj grad, ali mi je vremenom postao prolazan i bezlican kao i ljudi koji u njemu zive. Cast izuzecima. Valjda je tako sa svim, relativno, malim mestima…

Dobro je vratiti se ovde i prigrliti deo sebe koji odavde nikada ne ide. Nosim stari jeans, staru pamucnu atlet majicu bele boje sa aplikacijom kurtizane iz srednjeg veka i sivi kardigan, i na sve to – drecave carapice u svim mogucim bojama. Vriste sa mene. Bukvalno.

Kada odem odavde, izgleda, nekim ljudima ostavljam spokoj… Vodeci jedan razgovor kasno sinoc, shvatila sam da moje prisustvo ovde i te kako opravdano donosi nespokoj… Rekla bih da mi je zao. Ali, sebicno – nije. Ja sam sama po sebi neuhvatljiva i temperamentna. A takva osoba, povrsno gledano, nikada ne moze biti mirna i spokojna…srecom, u dusi ipak jesam…posebno nakon tog istog razgovora…pokazalo se da nisam kradljivica tudjih mrvica srece…

Ako neko svoju srecu gradi na tudjoj nesreci, ne moze to potrajati doveka.Nikome nista nisam ukrala,nikome nikad nisam pomislila zlo. Htela sam zivot prosecno tinejdzera,ali moj problem uvek je bio taj sto nikad nisam mogla ni imati taj prosecni zivot. Cast onima koji su tu bili sve vreme uz mene, onima koji su mi pomagali onda kada mi je bilo tesko, kada sam mislila da se ceo svet srusio i da nikad vise nece biti kao pre. Koji su mi brisali suze i govorili mi kako ce se i meni nekad desiti nesto lepo, da ako se dovoljno trudis sve ce doci na svoje. Nisam im verovala. Cinjenica da se dobro dobrim vraca bila mi je nepoznata.  moja mogucnost da vas drzim van mog sveta, da vam ne dozvolim da tumarate po mom zivotu, bez cilja, iz ciste radoznalosti je da odem... Ne dam, jer mi vredja inteligenciju. Jer godinama unazad formiram sebe. Zaboravljam sta sam, i fokusiram se da od sebe napravim ono sto zelim...a promene su teske...i vi ne olaksavate. Ali na neki nacin pomazete. Zivot cine usponi i padovi, nekad si gore nekad si dole.

Da. Nalete, tako, dani kada u vazduhu osetim miris proslosti. Ucim ih napamet. I kako da ih prevazilazim. Zahtevalo je, u pocetku, bas dosta truda. Iscrpljivalo je. Vise ne. Sada ih zivim po default-u.Naucite napamet tih nekoliko sati, u najboljem slucaju - minuta. Onda s' vremenom, prodju i oni. Jednostavno ih primetite, ali ih ne konstatujete. Valjda tad konstatujemo i da nam proslost vise ne znaci tako mnogo. Da je ostavljamo sebi samoj.

Proslost i treba da ostane ono sto jeste,proslost.